Profesorka dr Nadežda Basara, beograd­ski đak, direktorka je u bolnici “Sankt Franciskus” u nemač­kom gradu Flensburgu. U Nemačku je svojevremeno otišla bez znanja ijedne reči nemačkog jezika, a uspela je da dobije zvanje docenta, pa profesora, da pet godina bude na čelu transplantacionog cen­tra Univerzitetske klinike u Lajpcigu, da taj ce­n­tar “izbaci” na prvo mesto po rezultatima u lečenju leukemije i broju obavljenih transpla­n­tacija.

Objavila je više od 100 naučnih radova, izvršila trans­pla­n­tiranje na više od 1.700 obolelih od raznih vidova leukemije. Lečila je desetine pacijenata iz Srbije. Izrodila su se iz toga mnoga prijateljstva i kumstva. Ko je zapravo srpska lekarka o kojoj se priča ne samo u Srbiji, već u čitavom svetu?

Ova Beograđanka do sada je uradila više od 1.700 transplantacija koštane srži pacijentima obolelim od raznih oblika leukemije i jedna je od svega tri žene, profesorke medicine, u Hematološkom i onkološkom društvu Nemačke. Nedavno je, na poziv Malteškog reda, postala direktor Interne klinike u bolnici „Sent Franziskus” u Flensburgu, a u žižu srpske javnosti dospela je kao lekar Željka Mitrovića, vlasnika Pink televizije.

Foto: Privatna arhiva

Nadežda Basara odrasla je u stabilnoj beogradskoj porodici. Kad je upisivala studije, povukla je na tatu, hirurga, čija karijera je krivudala od Beograda, preko Aranđelovca i Nemačke, do početnog odredišta. Zaljubila se u Branislava, mašinskog inženjera, iz ugledne beogradske porodice, čiji je otac bio jedan od direktora Narodne banke Jugoslavije. Njihova ljubav krunisana je brakom, a potom i rođenjem Vukašina i Miljane. Ni poslovni život Nadežde Basare nije bio manje srećan i uspešan od privatnog. Tako je, sredinom devedesetih godina prošlog veka, Nada radila kao načelnik funkcionalne dijagnostike na Institutu za hematologiju Kliničkog centra Srbije, a Branislav je bio direktor predstavništva u Beogradu jedne od najuspešnijih privatnih firmi tadašnje Jugoslavije. Ali, 1996. dolazi do preokreta.

- Te godine sam dobila tri poziva iz inostranstva, dva iz klinika u Parizu i jedan iz Nemačke. Deca su išla u osnovnu školu, Vukašin je imao trinaest, a Miljana osam godina. U penziju odlazi profesor Zoran Rolović, moj učitelj hematologije, čovek koji me postavio za načelnika – priča profesorka Nada Basara. – Vrlo brzo po dolasku novog rukovodstva postalo mi je jasno da za moja stremljenja i ambicije u nauci i hematologiji oni nemaju sluha. Da za mene u Beogradu nema više mesta. Suprug je odlučio, žrtvovao svoju karijeru i pomogao mi da se ponovo pronađem. Otišli smo u Nemačku. Naša porodica je bez znanja nemačkog jezika, ja sam tečno govorila engleski i francuski, ušla u avanturu koju naši roditelji nisu odobravali. Ali, izdržali smo sve i ostali jaki.

Foto: Privatna arhiva

Imala je sreću, ističe, da je njen prvi posao bio kod profesora Fausera, koga je upoznala dok je u kratkom periodu boravila i radila u Kanadi. On je bio oličenje “pokretačke snage”, kako Anglosaksonci nazivaju ljude ogromne energije koji pomeraju granice u oblasti kojom se bave. Uspeo je da u malom gradu između Majnca i Trira ostvari nemoguće, da centar u Idar Oberštajnu 1999. godine postane drugi po broju alogenih transplantacija u Nemačkoj.

Od otvaranja centra, otvorio ga je nobelovac Donald Tomas, do danas doktorka Basara je uspešno obavila više od 1.700 transplantacija koštane srži pacijentima obolelim od raznih vrsta leukemije. Objavila je 180 naučnih radova u najeminentnijim svetskim medicinskim časopisima (kolege širom planete su ih citirali 4.000 puta) i pre četiri godine stekla titulu profesora medicine.
- Još su samo dve žene, rođene Nemice, sa specijalizacijama iz hematologije i onkologije, stekle zvanje profesora medicine – kaže.

Nedavno je usledilo još jedno priznanje za njenu posvećenost poslu, naučnom i istraživačkom radu. Postala je prva doktorka pravoslavne vere koja je ikada postala direktor u jednoj katoličkoj bolnici, “Sent Franziskus” u Flensburgu. I to još po pozivu Malteškog reda.
- Moja karijera u Nemačkoj bila je posuta trnovim ružama, ali ja pamtim samo ruže, trnje sam uspela da potisnem duboko u sebi – osvrće se profesorka na protekle godine. – Najteže mi je bilo kada sam ispit iz hematologije i internističke onkologije polagala pred četvoročlanom komisijom koju su činile kolege koje su me poznavale kao stručnjaka i kojima je, poznajući moj naučni doprinos u hematologiji, bilo neprijatno što su me ispitivali. Međutim, pravila su takva, ispitu prisustvuje i član lekarske komore. Trajao je dva sata i ja sam, na kraju, komisiju bacila na kolena.

Foto: Privatna arhiva

Svoj rad gleda samo kroz to koliko uspešno leči ljude. Veliki broj obolelih iz bivše Jugoslavije, ali i iz čitave Evrope, zovu je i traže pomoć. Zadovoljna je kad može da im pomogne, makar savetom. Očekivano, kaže, posebno je osetljiva na bolesnike iz Srbije.
- Moj prvi pacijent iz Srbije bio je tridesetogodišnji inženjer iz Požarevca. Došao je sa teškim oblikom akutne limfoblastne leukemije – priča profesorka. – Terapija citostaticima, prošao je četiri ciklusa, nije dala rezultate. Da bih mu spasla život, preostalo mi je jedino da ga hitno ubacim u neku studiju za nove lekove. Imala sam odlične kontakte sa kolegama iz Frankfurta i na moju molbu 2001. godine ubacili su ga u studiju za novi lek “glivek”. Posle primene ovog leka došlo je do potpunog povlačenja bolesti, pa mu je od nesrodnog dobrovoljnog davaoca presađena koštana srž i već deset godina uživa s porodicom u svom novom životu.

Za sve svoje pacijente je emotivno vezana, ipak, jedan zauzima posebno mesto u njenom srcu.
- Reč je od dvadesetsedmogodišnjoj ženi koja je, pet godina pošto sam je izlečila od akutne limfoblastne leukemije, rodila ćerkicu. Prošlog leta toj devojčici sam bila kuma na krštenju. Kada na njenu mamu mislim i sa njom razgovaram, osećam se potpuno ispunjeno, i kao čovek i kao lekar.

Porodica Basara živi u Flensburgu, gradu sa oko 150.000 stanovnika, u zalivu Baltičkog mora na samoj granici sa Danskom.
- Pre dva veka bilo je to ribarsko mesto. U luci, kao i na obližnjem ostrvu Silt u Severnom moru, posle dugogodišnje zabrane gradnje, kuće i vile su podigli najbogatiji i najpoznatiji Nemci – priča doktorka Basara. – Flensburg je u Nemačkoj poznat po najboljem rumu, dobroj morskoj ribi, jagnjetini iz okoline, glogu, prelepim uvalama, marinama u kojima su usidreni jedrenjaci, peščanim plažama, Dvorcu sreće… Ali i po tome što je u njemu centar za skupljanje i sabiranje svih kaznenih poena koje steknu vozači širom Nemačke.

Ipak, spoljašnji ambijent, ma kako idealan bio, dobija na značaju tek ako je porodica na okupu i u harmoničnim odnosima.
- Kada je 1990. godine profesor Rolović u preporuci za američku stipendiju za mene, između ostalog, napisao da imam stabilan porodični život, ja sam se smejala i pitala ga kakve to veze ima sa mojom naučnom karijerom. Tek kad sam došla u Nemačku, postalo mi je jasno šta to znači – kaže profesorka Basara. – Moja uspešna karijera, pre svega, počiva na tridesettrogodišnjoj nesebičnoj podršci supruga Branislava. On je ovde završio subspecijalizaciju za inženjera farmacije i eksperta iz oblasti sterilizacije bolničkih soba, operacionih sala, kao i takozvanih “čistih soba” gde se proizvode transplantati.
Porodicu Basara uspešnom čine i deca, Vukašin i Miljana, iako sada žive odvojeno od roditelja. Vukašin, vrstan košarkaš, posle gimnazije završio je elektrotehnički fakultet u Darmstadu, a Miljana se, u julu će diplomirati na prestižnoj muzičkoj akademiji u Frajburgu, pokazala nepobedivom na takmičenjima mladih pijanista Nemačke. Na pitanje šta je njen životni moto, profesorka Nada Basara bez dvoumljenja odgovara:
- Sve materijalne vrednosti mi mogu oduzeti i sve mogu da izgubim, ali ono što je najvrednije kod ljudskog bića, ono što imam u glavi, ostaje samo moje.
Da li bi se i pod kojim uslovima vratila na beogradski Institut za hematologiju?
– Naš narod kaže “samo se neuspešni vraćaju” i tu je u pravu. Naravno da se ne bih vratila ni pod kojim uslovima – kategorična je profesorka.
A da li ju je neka zdravstvena ustanova iz Srbije zvala da radi u njoj?
- Ne, i ja, poznajući moje kolege i koleginice, nisam to ni očekivala – kaže dr Nadežda Basara.

Foto: Privatna arhiva

Prilikom poslednjeg boravka u Beogradu, Željko Mitrović, vlasnik Pink medija grupe, koji se već četiri meseca lečio u Flensburgu kod profesorke Basare, rekao je da je, kada je reč o njegovoj bolesti, sistemom eliminacije, bez sumnje utvrđeno da je trovanje isključivi uzrok bolesti, aplastične anemije. Kazao je i da je u bolnici “Sent Franziskus” ostavio svoju koštanu srž i kosu, kako bi trovanje moglo da se dokaže.
- Tačno je da su od pacijenta Željka Mitrovića uzeti neophodni uzorci, kao što su krv, kosa, koštana srž. Tek kada po redovnom međunarodnom postupku budu od kriminalističke policije Srbije zatražena dalja ispitivanja, sa precizno naznačenim supstancama za koje se sumnja da su izazvale aplastičnu anemiju, krenuće se sa dokazivanjem intoksikacije – objašnjava dr Nada Basara. – Cene dokazivanja po jednoj supstanci kreću se i do 10.000 evra i to nalogodavac treba da plati. Mogućih uzročnika ima preko 100 i pretpostavljam da zbog visokih troškova još nismo dobili nalog. Inače, gospodin Mitrović je sam platio lečenje koje je veoma skupo i za evropske prilike.
Od profesorke saznajemo i da se Željko Mitrović lečio po EBMT protokolu za lečenje od aplastične anemije, što podrazumeva primenu antitimocitnog globulina, antitela koje se dobija imunizacijom konja sa timocitima u kombinaciji sa ciklosporinom.
- Presađivanje koštane srži nije obavljeno, jer za tim nije bilo potrebe. Posle primenjene terapije došlo je do oporavka njegove koštane srži. Ona je trenutno veoma osetljiva i ne treba je izlagati štetnim uticajima lekova i sličnih supstanci – dodaje dr Basara. – Gospodin Mitrović je u svojoj nedavnoj izjavi na televiziji Pink tačno opisao stanje u kome se nalazi jer je s moje strane u potpunosti informisan.

(Izvor: Ilustrovana politika/Telegraf.rs)